Двије године пандемије изјаве љекара

Проф. др Владо Ђајић- генерални директор УКЦ Републике Српске

„Иза нас су двије године беспоштедне борбе против невидљивог непријатеља, корона вируса. Од почетка пандемије у нашој установи на болничком лијечењу је било 12 000 пацијената обољелих од Цовида 19. Саме бројке говоре више од ријечи који обим посла су здравствени радници изнијели на својим леђима. Поносан сам на све запослене у УКЦ Републике Српске и на овај бијели мантил који носим и на чињеницу да су сви пацијенти добили правовремену здравствену заштиту. У Универзитетском клиничком центру Републике Српске, највећој и најреферентнијој установи која збрињава грађане из цијеле Републике Српске, откако је почела пандемија корона вируса улажу се надљудски напори у борби за животе наших пацијената. За сваки живот смо се борили и боримо се даноноћно, радећи практично у два паралелна здравствена система у једној здравственој установи – у цовид и нецовид систему. И поред свих тешкоћа и удара успјели смо сачувати здравствени систем и, захваљујући константној подршци Владе Републике Српске и комплетног руководства Српске, осигурати средства, те изнијети најтежи терет борбе против пандемије, која још траје, а, нажалост, према свим прогнозама, трајаће још. Поносан сам зато што ниједан наш пацијент, било да има ковид или нековид обољење, није остао без здравствене заштите. Тим податком се не могу похвалити ни неке много развијеније земље Запада. Захваљујући финансијским улагањима, доброј организацији, правовременом планирању и способностима наших људи, успјели смо одговорити на све изазове. Увијек наглашавам да су за то најзаслужнији, прије свих, наши љекари и медицинско особље, они који су се највише жртвовали радећи и дан и ноћ и не питајући кад ће завршити свој посао, док су њихове породице, дјеца, мужеви, супруге, родитељи, такође трпили због њиховог сталног одсуства од куће. Без обзира на ситуацију настављамо са улагањем у опрему, едукацију кадра како би наши грађани добили врхунску здравствену зашиту“ – рекао је проф. др Владо Ђајић

Проф. др Антонија Верхаз, начелница Клинике за инфективне болести

Долазак првог пацијента 5. марта 2020. године покренуо је низ питања, активности и жељу да се боримо са новом болести, о којој смо до тада знали веома мало. Пандемија коронавируса довела је до бројних изазова на које је требало одговорити, како у професионалном тако и у личном животу. Неизвјесне прогнозе, немогућност предвиђања и планирања, увођење епидемиолошких мјера, на почетку врло строгих, као што су била мјера ограниченог кретања, утицала је не само на рад, већ и на свакодневне активности и живот људи, и нас здравствених радника. У тим тренутцима сам размишљала, како не треба далекосежно размишљати, већ рјешавати проблем један по један, и потрудити се да се свакодневно рад што боље организује.

Наша установа је током посљедње 2 године у континуитету лијечила обољеле од Цовид-19. Први талас који је започео у марту 2020. године био је изузетно тежак јер нисмо, као ни цијели свијет, имали довољно искустава у дијагностици и лијечењу ове болести. Након тога слиједе други, трећи, четврти, и сада надајмо се последњи пети талас пандемије. Били смо припремљени и свјесни да ће епидемија трајати, нисмо знали тада да ће трајати 2 пуне године. Нисмо знали да ће бити потребна таква мобилизација људских ресурса, просторних капацитета, и да ће се десити огромна потрошња медицинских ресурса.

У професионалном смислу од почетка пандемије имали смо неколико изазова, организација рада у ванредним условима пандемије, едукација особља, посебно у смислу кориштења личне заштитне опреме, прављење прокола лијечења. Најтежи дио рада јесте оболлијевање и хоспитализација колега, здравствених радника. Неколицина је имала тешке клиничке форме болести, а неки су изгубили битку са болести. Страх за чланове породице, да ли ћемо им пренијети болест, да ли ћемо и сами обољети је нешто са чим смо се суочавали од почетка. Међусобна подршка није изостала, храбрећи једни друге и вриједно радећи савладавали смо препреке, дан по дан, мјесец по мјесец, ево већ двије године. Рад са зараженима директно угрожава здравље, али и здравље наших укућана и породице, што посљедично представља додатни психолошки притисак.

Задовољни смо организацијом установе, подршком запосленима, јер руковођење у кризним ситуацијама је најтежи облик рада и функционисања једне установе. Организовали смо се у ванредним условима, брзо смо реаговали, стално се прилагођавајући новонасталој ситуацији и међусобно координишући све активности. Иако нас је пандемија Цовид19 у протеклом периоду изморила, истрошила наше ресурсе, из пандемије излазимо јачи, са једним новим великим искуством, са много младих љекара који ће бити будућност нашег здравственог система. Није само вирус заразан, заразни су и љубав, подршка, разумијевање и брига за људе који су нам најближи.

Др Биљана Злојутро, специјалиста анестезије и реаниматологије, супспецијалиста интензивне терапије, Клиника интензивне медицине за нехируршке гране

Први сусрет са короном – размишљање о неизљечивој болести, мјешавина бриге и очаја, страх за моју дјецу, моје најближе, колеге, то су моји људи, моји пријатељи, лични страх, један од најтежих момената досадашњег професионалног живота, али одлучност да се борим заједно са свима њима, избора нема, ми смо ти који једино могу и морају помоћи.

С обзиром на свакодневни енорман прилив критично обољелих пацијената размишљања су се кретала од данас до сутра у смислу екстремно тешке свакодневне борбе, само да прође овај дан, али прво надање је било да ћемо љето 2020. дочекати слободни од ЦОВИД- а.
Најстрашнија је борба са страхом од губитка и болести најрођенијих или неког од колега који се још више потенцира чињеницом да свакодневно гледате смрт, животи нестају пред очима, породице се расипају, нисте у стању да спасите пацијента без обзира на сав труд, залагање, ресурсе и знање које уложите да бисте помогли. Током времена фрустрација је расла због чињенице да је смртност код ЦОВИД-а екстремно висока иако је висока стопа смртности иначе карактеристика лијечења пацијената у интензивној.

С обзиром на потпуно нову ситуацију и апсолутне непознанице у вези са новонасталим обољењем, начин организације установе и система заштите, практично, у условима катастрофе био је више него добар. Прилагођавање ситуацији такође је било промптно и правовремено, нарочито када направимо поређење са системима који су финансијски и организационо далеко моћнији од нас.

Др Славица Зељковић, начелница Ургентног центра

Са појавом и порастом броја обољелих у Европи, нарочито са ситуацијом која се дешавала у Италији, започеле су припреме у Ургентном центру УКЦ Републике Српске. Особље је едуковано за примјену заштитне опреме и свих других мјера за спречавање и сузбијење заразе, дефинисани су путеви кретања и раздвајања суспектних и обољелих пацијента од осталих хитних пацијената. На улазу у Ургентни центар је организована тријажа, свим пацијентима је мјерена температура, сви су анкетирани и у случају да је постојала сумња на Цовид19 упућивани у Клинику за инфективне болести. Од јуна 2020. године особље Ургентног центра је укључено у примјену брзих антигенских тестова за скрининиг свих пацијената који су хоспитализовани у УКЦ Републике Српске. Погоршањем епидемиолошке ситуације, од краја октобра 2020. године и подјелом зграде Централног медицинског блока, Ургентни центар је у већем или мањем обиму био у функцији пријема Цовид19 пацијената. У Ургентном центру су организоване пријемне амбуланте, простор за опсервацију, реанимацију и изолацију Цовид 19 пацијента, као и дневна болница. У раду Ургентног центра је учествовао велики број љекара и медицинских техничара из свих организационих јединица .
На самом почетку епидемије искуство и знање о вирусу, начину преношења, симптомима и лијечењу болести су били веома оскудни. То је изазовало осјећај страха и неизвјесности и код грађана, а наравно и код здравствених радника. Размјена информација међу љекарима унутар наше установе, као и са колегама из земаља у окружењу и из читавог свијета је била пресудна за стицање знања у лијечењу и у превенцији болести. Појава вакцина је улијевала наду у ублажавање симптома, смањење броја тешко обољелих и враћање у нормалан живот.
У току епидемије најтеже ситуације су биле када је био велики број обољелих здравствених радника. У таквим ситацијема није било тешко радити само због тога што је велики број запослених био на боловању и изолацији него и због страха и стрепње за њихово и сопствено здравље. Нажалост неке смо и изгубили. Епидемија је створила ситуацију масовне несреће гдје су број и потребе пацијента далеко већи од могућности здравственог система. Без обзира на то, у УКЦ Републике Српске сво вријеме епидемије здравствени радници су имали довољно заштитне опреме, простора , лијекова и медицинских средстава на располагању да су могли несметано лијечити и збрињавати све пацијенте.
Без обзира на тежак период у задње двије године, епидемија је показала велику пожртвованост, професионализам и ентузијазам великог броја здравствених радника. Такође је донијела и нова знања и омогућила тимски рад, велики број младих љекара и техничара је био приморан да се врло активно укључи у збрињавање најтежих пацијента. То ће свакако допринијети побољшању квалитета збрињавања и осталих пацијената.

Ранко Палачковић, главни медицински техничар Ургентног центра УКЦ Републике Српске

Ситуацију у вези са обољењем ЦОВИД19 сам изузетно озбиљно схватио и прије самог првог сусрета са новим корона вирусом, захваљујући контактима са колегама из Италије са којима имам дугогодишњу професионалну сарадњу . На основу искуства колега из Италије са изузетним опрезом приступио сам организацији и припреми за прве случајеве овог вируса. Заједно са руководством УКЦ Републике Српске и начелником Ургентног центра и шефовима одјељења спровели смо едукацију комплетног особља у примјени свих превентивних и заштитних мјера. Нисам осјећао страх, већ смо проблем гледали отворених очију. Најтежи тренуци које и данас памтим су свакако они када изгубите пацијента. Нажалост, пуно добрих и драгих људи је изгубљено. Захваљујући изузетно доброј организацији кроз Ургентни центар НЕЦОВИД и ЦОВИД прошло је око 240 000 пацијената од оснивања (од октобра 2018. године), од чега током претходне двије године и у прва два мјесеца 2022. године преко 167 000 цовид и нецовид пацијената. На вакциналном пункту УКЦ Републике Српске у Ургентном центру вакцинисано је између 7000 и 8000 људи.

Др Данијел Ђекић- шеф Цовид одјељења – Интерно

При свом првом сусрету са новим корона вирусом, имао сам одређену дозу страха од непознатог, како због опасности које је сам вирус носио, тако и због зебње колико ћемо успјешно моћи помоћи пацијентима. Нисам вјеровао да ће пандемија оволико дуго трајати. Најтужнији, најтрауматичнији и добрим дијелом фрустрирајући моменти су били када и поред огромног труда и свих терапијских покушаја доживите да пацијенти изгубе битку са вирусом, поготово млађи. Тај осјећај немоћи у том моменту се једноставно уцрта у вама самима. Страх за сопствено здравље се некако изгуби у свакодневној борби са вирусом. Међутим, страх за здравље најближих је био константан. Организација рада наше установе у датим околностима била је на највишем могућем нивоу, свакодневно прилагођена новонасталим ситуацијама. Додао бих, да као и свака кризна и ванредна ситуација и ова пандемија је показала сложност, саосјећајност, савршен тимски дух свих мојих колегица и колега, медицинских радника који су се борили радећи у ЦОВИД систему, још једном показујући зашто је овај позив частан и хуман.

Начелник Завода за клиничку микробиологију, проф. др Маја Травар

Дана 5.3. 2020. године детектовали смо први случај САРС-ЦоВ-2 вирусне инфекције. Припреме за увођење ове дијагностичке претраге завршили смо средином фебруара 2020. године, већ након првих информација о потврђеним случајевима у другим земљама. Набављени су реагенси, те обезбијеђени сви потребни предуслови, при чему је први сет узорака тестиран 25.2.2020. Тиме смо у Заводу за клиничку микробиологију УКЦ Републике Српске спремно дочекали почетак пандемије.

На самом почетку нико није знао колико дуго ће трајати пандемија. Најтеже нам је падао превелик обим посла на мали број људи, неизвјесност да ли ће неко из тима бити заражен, како организовати непрекинут рад не само за дијагностику САРС-ЦоВ-2, већ и за све остале дијагностиче процедуре, пошто наш Завод није престајао са пружањем редовних услуга из подручја микробиолошке дијагностике. У појединим таласима епидемије особље је било преморено до крајњих граница, без кориштења слободних дана, годишњих одмора, празника итд.Током цијеле епидемије чланови наших породица осјетили су наше одсуство из редовног живота, преоптерећеност, неизвјесност кроз коју смо пролазили.

УКЦ Републике Српске још у фебруару 2020 извршио је организацију простора и све своје капацитете људске и просторне ставио на располагање као одговор на пандемију, уз организовање редовног процеса рада (на појединим одјељењима у смањеном обиму). Завод за клиничку микробиологију је у току двије године пандемије радио максимално појачаним капацитетом (у 2021. години пружен је три пута већи број услуга у односу на 2019. годину), при чему је капацитет лабораторије у погледу броју људи и простору остао исти.

IN MEMORIAM

Медицински професионалци наше установе који су изгубили животе током пандемије корона вируса радећи свој посао крајње професионално и предано.

Једно хвала за све је мало што можемо да кажемо ми запослени у УКЦ Републике Српске за вас који нисте са нама. Наша сјећања на вас не блиједе. Имали смо привилегију што смо вас познавали јер сте били људи који су без задршке радили своји посао, били одани својој професији и нашим грађанима. Вјечна вам слава и хвала!