„Не можемо рећи да УКЦ РС не добија донације, појединци и организације нас контактирају и с најбољим намјерама донирају оно што могу, што осјећају да нам треба, опрему, материјал, књиге, играчке,…. Међутим, ријетко кад вас, као данас, нека донација уздрма из темеља, подсјети и подцрта, нагласи зашто постојимо, зашто радимо у Универзитетском клиничком центру Српске. Подсјети вас на љепоту људског живота, на траг који особа која оде из ове стварности остави у животима и дјелима најближих. Породица Тамамовић је одлучила да, након смрти оца и супруга Слободана Тамановића, уради, изгради нешто што ће подсјећати на његову доброту, што ће се, као талас пажње и подршке проширити на све пацијенте наше установе. Одлучили су и након годину дана реализовали замисао да у кругу Универзитетског клиничког центра Републике Српске на Пеприковцу поставе шест клупа , које ће како Сузана Тамамовић рече „бити довољно близу болнице да пацијенти и посјетиоци могу до њих лако дошетати, а ипак довољно далеко од болнице да бар на тренутак могу заборавити гдје су“. Клупе с погледом… на град… на будућност. “ изјавио је проф. др сц. мед. Мирко Станетић, генерални директор УКЦ-а након данашњег разговора са члановима породице Тамамовић.
Сузана Тамамовић је током разговора са пословодством УКЦ РС покушала приближити јавности разлоге за ову донацију и при том позвала све људе који су у могућности да донирају клупе (јер , како каже, клупа никад није превише) те нагласила да су „прилике за добра дјела безбројне и свуда око нас, само треба отворити очи и срце, и пружити руку“. У цјелости вам преносимо писмо које смо добили од Сузане Тамамовић. „У августу прошле године стигао је позив од ког сваки човјек потајно стријепи, вијест о болести родитеља. Тати је дијагностицирана леукемија. Након ужурбаног пута назад у Бањалуку, затекли смо га у болници, окруженог суморним зидовима, суморним лицима, суморном прогнозом.
Вани је било прекрасно михољско љето, трава је још била зелена, сунце је још увијек било високо, а тата, охрабрен нашим доласком, одједном довољно јак, желио је у шетњу. Тако смо полако, руку под руку, корак по корак шетали до самог врха цесте, до јединог мјеста на којем се могло сјести, одморити и на тренутак заборавити тужну болничку стварност. Иако се болница налази на узвишењу изнад нашег предивног града, тадашње окружење болнице, без клупа и мјеста за одмор, није пружало пуно могућности за уживање у том лијепом погледу. Већ сљедећи дан при повратку кући након посјете, у телефонски подсјетник сам записала три ријечи, “Покренути акцију клупе”. Међутим, времена за акцију тад није било, болест је била све агресивнија, и читава породица се безрезервно бацила на борбу.
На жалост, кише су убрзо смијениле сунце, љето је полако губило битку са јесени, а тата је губио битку с болешћу. 25 септембра 2015, тата је преминуо.
И док смо у шоку, избезумљени од бола, као роботи обављали уобичајене дужности које смрт родитеља подразумјева, у нашим је мислима затреперила потреба да се уради нешто корисно, нешто заиста вриједно сјећања на тату и његову доброту. Брзо смо се сложили да умјесто уобичајеног преобилног ручка, након сахране имамо скромну закуску за најближе, а средства која би била потрошена у ту сврху упутимо на много бољу адресу, као прилог за лијечење дјевојчице Милице Јаћимовић, такођер обољеле од леукемије. Њен широки осмјех је потврдио да смо направили добар избор, дао нам тада тако потребну наду, охрабрио нас за још веће подухвате.
У великим свјетским градовима паркови су препуни клупа подигнутих у спомен драгима људима који више нису међу нама. Умјесто велелепних гробница и споменика, чија једина сврха чини се јесте импесионирање других, људи бирају урадити нешто за добробит других, за добробит цијелог друштва. Мисао о “Акцији клупе” је полако из телефонског подсјетника поново доспјела у главу, а из главе се такорећи преселила у ноге. Одлучили смо трчати овогодишњи Бањалучки полумаратон у мају мјесецу, и у татину част на тај начин прикупити потребне прихода за изградњу клупа. Нашој иницијативи се придружила и наша предивна пријатељица Сања, и тако је акција “Клупе с Погледом” постала стварност.
Многи дивни људи, нама познати и непознати су се одазвали даривајући несебично, што путем онлине фундраисера, што путем друштвених мрежа, прилози су стизали, велики и мали, али и ријечи подршке, који толико значе. Захваљујући њиховим великодушним донацијама, 25 септембра 2016, на дан кад се навршава тужна година дана без нашег драгог тате међу нама, шест предивних клупа ће најзад пронаћи свој стални дом на падини испред улаза у Клинички Центар Бања Лука. Прелијепа погледа, утонуле у хладовину, довољно близу болнице да пацијенти и посјетиоци могу до њих лако дошетати, ипак довољно далеко од болнице да бар на тренутак могу заборавити гдје су. За нашег дивног тату је прекасно, јер он никада неће сједити на тим клупама уживајући у прекрасном погледу, ипак надамо се да неки други пацијенти хоће. Иако можда неће излијечити њихове болести, надамо се да ће им пружити тренутак мира, бар мало нахранити душе, пружити потребну наду. Не постоје ријечи које су довољне да изразе нашу захвалност свим драгим људима који су учествовали у овом пројекту, било донацијама, било подршком, било вјером у то што радимо. Ипак у татино и наше име, те име свих оних који ће ту провести вријеме, велико им хвала.
Више информација о цијелој иницијативи, као и могућност донације (јер клупа никад није превише) можете пронаћи на
https://www.youcaring.com/memorial-bench-park-for-slobodan-tamamovic-566589
Такођер се надамо да ће ова иницијатива инспирисати друге да се упусте у сличне подухвате, да пруже нешто назад. Прилике за добра дјела су безбројне и свуда око нас, само треба отворити очи и срце, и пружити руку.
Као што наш познати писац рече, “Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.”
Приручник за мајке о здрављу и дојењу