У претходном периоду, у Клиници за дјечију хирургију лијечен је пацијент са дијагностикованом цријевном инвагинацијом код кога је, захваљујући стручности и ентузијазму љекара Клинике за дјечију хирургију и Завога за клиничку радиологију, први пут примјењена хидростатска дезинвагинација. Након иригографски дијагностиковане инвагинације (слика 1), примјеном контролисаног притиска услиједила је постепена дезинвагинација (слика 2), до постизања слободног рефлукса контрастног средства у терминални илеум (слика 3), што је означило постизање дезинвагинације.
Сликa 1
Сликa 2
Сликa 3
С обзиром на чињеницу да у Клиници за дјечију хирургију раде хирурзи , који су стручњаци не само у овој, већ и у другим областима педијатријске хирургије, те узевши у обзир да је у току набавка додатне опреме за хируршки блок Клинике за дјечију хирургију, очекујемо да ћемо код дјеце са цријевним инвагинацијама рутински примјењивати хидростатску дезинвагинацију. Напомињемо да инвагинација која потраје, непогрешиво води до гангрене цријева са свим јако тешким посљедицама на опште стање дјетета, што инвагинацију чини једном од највећих ургентности у дјечијој хируршкој пракси.
Сликa 4
Цријевне инвагинације су један од најтежих облика странгулационих илеуса који се срећу код дјеце. Карактерише је увлачење цријева у властити лумен, те даља прогресија инвагината под дејством перисталтике (слика 4). Типично се јављају у узрасту од 6 до 18 мјесеци живота и то као идиопатске инвагинације, дакле инвагинације без препознате тачке водиље. Код старије дјеце чешће су међутим инвагинације код којих постоји патолошки супстрат, у форми Мецкеловог дивертикулума, полипа цријева или других тумора, цријевних дупликатура и других стања, који је одговоран за покретање овога процеса.
Традиционално лијечење инвагинација је хируршка дезинвагинација, са или без ресекције цријева, зависно од степена оштећења цријева, односно постојања патолошкога супстрата одговорног за њен настанак. Али паралелно са овим, традиционалним хируршким приступом, од почетка прошлога вијека појавила се и идеја о примјени терапијске клизме и дезинвагинацији под дејством контролисаног хидростатског притиска у лумену цријева. Родоначелник ове идеје је чувени дански дјечији хирург Хиерсцхпрунг. Многи аутори су његову идеју слиједили и допуњавали, али тек са технолошким развојем, прије свега у домену клиничке радиологије, дјечије анестезије и интензивне терапије, у другој половини XX вијека хидростатска дезинвагинација постаје метода избора у лијечењу дјечијих инвагинација. Тачно су дефинисане и ријетке контраиндикације за извођење ове процедуре. Временом су тачно дефинисане околности постизања контролисаног притиска течности у лумену цријева, трајање процедуре, дозвољено време експозиције зрачењу уколико се контрола дезинвагинације прати радиолошки. У последње вријеме све је више публикација које показују хидростатску дезивагинацију праћену под контролом ултразвука. Најуспјешније серије у литератури приказују успјешност хидростатских дезинвагинација и у преко 90 одсто случајева, иако је ипак већина серија у оквирима успјеха процедуре између 75 – 80 одсто пацијената са инвагинацијама. У испод 10 одсто случајева реферисани су рецидиви инвагинације након примјене ове методе.